Putnik

Ispod toplotnog štita Vojadžera 1 nalazi se mikroskopski komadić leda. To je jedini trag vode na brodu koji nije ispario,nestao ili koji jednostavno nije oduvan s broda tokom 35 godina od kako je lansiran iz Svemirskog centra Džon F. Kenedi, udaljenog vazdušnom linijom nešto više od 80 kilometara od Orlanda. Kapljica visi između ivica pukotine na zaptivci koja štiti instrumente. Gotovo u samom središtu kapi živi jedan Hypsibius dujardini. Vodeni medved.

Obilazak svih planeta u našem Sunčevom sistemu nije prijao ovom stvorenju. Temperatura oko Vojadžera iznosi samo par stepeni Kelvina; jedini izvor toplote je zračenje iz rezervi plutonijuma koji održava svemirski brod u pokretu. Led je toliko zamrznut da više liči na kamen. U tom ledenom kristalu vodeni medved se postepeno isušio. Njegovo telo, dužine ni pola milimetara, sastoji se od samo pet procenta vode. Nema više merljivog metabolizma. Ali ćelije u ovom procesu nisu oštećene. Životinjica je skoro mrtva, ali ne u potpunosti. Mogla bi da oživi uz malo toplote i vlage.

Nije poznato kako se ovaj Hypsibius dujardini našao na Vojadžeru. Ovo stvorenje nije nameravalo da se tu nađe, ako se to može reći za jedan mikroorganizam. Možda je jedan od tehničara u Nasinoj Laboratoriji za mlazni pogon nešto prevideo tokom čišćenja sonde. Možda je jedan od njih prokrijumčario životinjicu na brod. U vreme kada je Vojadžer lansiran, funkcija oficira za planetarnu zaštitu, koji mora da pazi da se prostor ne kontaminira zemaljskim vrstama, još uvek nije postojala. H. dujardini to ne zna. 

Otkako je osamdesetih godina prošla pored Saturna i obavila planiranu misiju, sonda leti brzinom od 17 kilometara u sekundi prema Ortovom oblaku. Kada je sonda 2003. godine napustila heliosferu, Pluton se još uvek smatrao planetom. U toku je rasprava oko toga da li je Vojadžer napustio Sunčev sistem jer još uvek nije jasno gde se taj sistem tačno završava, – to je diskusija koja se u velikoj meri vodi na osnovu podataka koje sonda još uvek šalje na Zemlju.

H. dujardini nema oči niti frontalni korteks. Malo je verovatno da je životinja bila svesna ostalih vodenih medveda koji su bili prisutni u kapi pri lansiranju, ili da je primetila kako se ostale životinjice suše, ili umiru jedna za drugom zbog genske mutacije prouzrokovane kosmičkim pozadinskim zračenjem. Da li su aminokiseline, koje su iz njihovih leševa prodirale u vodu, snabdevale vodenog medveda hranljivim materijama sve to vreme?

Radioizotopni termoelektrični generatori održali su instrumente na brodu Vojadžer duže nego što se očekivalo. Ali će 2025. godine zalihe plutonijuma u sondi biti toliko potrošene da će se motori ugasiti. Nakon četrdeset sedam godina, Vojadžer će prekinuti svoj signal i nastaviti bez kontrole da lebdi u svemiru. Trenutna procena je da će sonda stići do Ortovog oblaka za 300 godina i da će joj trebati 30.000 godina da ga obiđe. Prvo s čim će se nakon toga susresti je galaktički objekat GL-445, pored koga će proleteti na rastojanju od jedne i po svetlosne godine. Gravitacija objekta na toj udaljenosti je suviše slaba da bi Vojadžeru mogla da promeni kurs.

H. dujardini ima vrlo ograničen neurološki kapacitet. Životinja nema mozak, već snop nerava u leđima. Tokom njene evolucije, svaka sposobnost opažanja bila je isključena u korist ekstremne sposobnosti preživljavanja. Životinja je stvorena samo da ne umre. Ne još.

Međuzvezdani prostor oko Vojadžera nije u potpunosti prazan, ali na svaki delić materije dolazi 10.000 biliona delova praznine. Zvuk ne postoji u ovom svetu. Sunce je tek nešto svetlija zvezda među ostalim zvezdama. Životinjica leti kroz prostor koji se ravnomerno proteže u svakom pravcu koji postoji. Ne postoji ni gore ni dole, niti napred ni nazad. Zbog kostantnen brzine i nedostatka vizuelnih referenci, ni ne zna da je u pokretu. Od 17. avgusta 1998. godine Vojadžer 1 važi za ljudski izum koji je najudaljeniji od Zemlje, što je rekord koji neće lako biti oboren.

CZ | EN | HU | NL | PL | RO