Počinjem snažnije da okrećem pedale i osećam vetar na koži i u kosi. Buka automobila postaje sve slabija. Dok se vozim ovom malom ulicom, osećam kao da se menjaju boje neba.Vazduh takođe ima drugačiji ukus. Kao da sam na nekom drugom svetu.
Ovu ulicu poznajem veoma dobro, to je ulica u kojoj sam odrastao. Sada su ovde živeli pretežno stari ljudi. Usporim ako ih vidim da ne naglasim činjenicu da sam još uvek tako mlad i snažan.
Većina kuća koje se ovde nalaze još uvek odišu atmosferom moje mladosti. Imaju velike bašte okružene niskim zidovima. Bele zavese na velikim prozorima ovih kuća zavezane su čipkanom trakom u repove, poput duge kose devojčice.
U ovo doba dana oseća se miris začina i kuvanog pirinča. Miris mog detinjstva. Dok se biciklom vozim ovom ulicom, imam osećaj da se sa svakim okretom pedala vraćam jednu godinu unazad i da svet postaje sve manji i manji.
Vidim ga.
Osećaj prepoznavanja je isti kao kod ponovnog viđenja moje prve vaspitačice u obdaništu. Gleda me ponosno dok stoji između zidova od blata. Zastajem blizu jednog zida i naslanjam svoj bicikl na njega.
Premeštam naramenicu tako da mi se tašna nalazi na stomaku i vadim bocu vode. Kako bih se uverio da bicikl stoji stabilno i da se neće preturiti, prodrmam ga nekoliko puta. U jednoj ruci mi je boca vode, a drugom čvrsto držim sedište bicikla. Penjem se na njega i spuštam bradu na zid koji je sad nešto niži od mene. Onda ga ugledam u punom sjaju, zrači.
Gorak miris nezrelih oraha nadražava mi nos. Ovaj orah je bio omiljeno drvo sve dece iz komšiluka. Moji drugari i ja mislili smo da je to bilo najbolje, najzelenije, najveće i najlepše drvo na svetu. Uvek smo se pitali kakvog bi ukusa bio orah sa najboljeg drveta.
Drvo se nalazilo u „Dajinoj” bašti. Daja je bila žena s dugom crnom kosom i lokalna krojačica. Njeno dvoje dece takođe su bili moji drugari. Daja je bila zaljubljena u svoje drvo. Brinula se o njemu baš kao što se brinula o nama.
Ljutila se na nas zato što smo bacali kamenje ka drvetu ili smo se peli na zid. Tada je obećala da će nam svake godine davati nekoliko šaka oraha. Svake godine smo iščekivali orahe koje bi upakovala i ostavljala pred vratima.
Daja je bila okačila ljuljašku na drvo. Dozvolila nam je da se ljuljamo sve dok drvo ne bi počelo da zapomaže i viče.
Nikad nismo razumeli šta je mislila pod jaukom i vikom drveta, a takođe nikada nismo ništa ni čuli. Ali ponekad kada bismo se igrali i ljuljali, Daja bi viknula da drvo zapomaže i da je umorno.
Kada bi Daja to rekla, morali bismo brzo da prestanemo sa igrom i odemo svojim kućama. Ako to ne bismo odmah uradili, došla bi u baštu i oterala bi nas od drveta. Ponekad dok bih se ljuljao, pogledao bih Daju. Kroz poluotvorene zavese mogao sam da vidim kako sedi za krojačkom mašinom dok nas posmatra. Kroz velike prozore koji gledaju na drvo, mogao sam da je vidim kako ga pažljivo posmatra.
Uvek bi posle našeg igranja otišla do drveta i milovala ga kao da je konj, a ponekad bi mu i pevala.
Dok pokušavam da održim ravnotežu, otvoram bocu vode i prebacujem je preko zida. Prosipam nešto vode na zemlju. Tlo je obgrlilo koren drveta i držalo ga čvrsto poput blaga. Očima pratim svaku kap kako bih se uverio da dobro obavljam svoju dužnost. Znam da je Dajinom drvetu potrebna voda tokom dugih, sušnih, letnjih dana. Poslednje kapi se rasprštaju o koru drveta.
Gledam baštu. Na ciglama oko prozora nalazi se sloj bele prašine. Čujem žamor svog detinjstva, svojih prijatelja, Daje. Ali još uvek se ne čuje zvuk drveta. Nikada se nije čuo. Na dan kada je Daja preminula, satima sam uzalud sedeo sa uvetom na kori drveta kako bih čuo njegov jauk ili plač.
Gledam ka velikim zatvorenim prozorima bez zavesa. Sklanjam ruku sa zida i ponovo sedam na bicikl. Okrećem pedale brzo i ne želim da razmišljam koliko će još dugo ovde da ostanu ova kuća, bašta i drvo.