Još uvek mamuran od uobičajenog noćnog izlaska koji podrazumeva odlazak u moja tri omiljena paba, odlučujem da kupim limenku Koka-Kole, savršenog leka za mamurluk, ako se izuzme ledeni sok od paradajza s vodkom, jer upravo idem na posao. Zaključavam bicikl i ulazim u jeftini supermarket. Poput trgovinskog lanca Špar sa velikim frižiderom; kasirkama koje pored svega i slažu robu na police i premalim budžetom za pozadinsku muziku. Idealno. Hop, uzimam limenku Koka-Kole i teram dalje. Ležerno dolazim do kase dok mi u džepu od jakne zvecka sića (kako i treba), mada mi prolaz onemogućava stara i sićušna, ali obla, pogrbljena ženica, za koju mi se učinilo da je vrlo blizu smrti. Drhtavim rukama polako i nesigurno stavlja namirnice na pokretnu traku, koja odmah počinje da se pomera. Način na koji to radi potpuno je kontradiktoran njenoj samouverenosti kada je u pitanju izbor proizvoda. Uredno razvrstano: osam krem rolnica; četiri pakovanja od dve rolnice.
„Pa”, rekoh, „to je dosta krem rolnica gospođo.” „Da, moj muž je u bolnici i kažu da odatle više neće izaći.” Ćutim, ali imam potrebu nešto da kažem. „I vi ćete pojesti sve te krem rolnice?” Ženica samopouzdano i odlučno klima glavom. Izgleda da se nečega setila.
Posmatrala me je ispod drhtavih kapaka na čudan način, nekako ozareno. „Znaš li da me namirnice sada skuplje koštaju nego dok je on još bio tu?” Klimnuo sam glavom. Tipično. Osam komada. Dolazi joj porodica? Neće valjda…moram da znam. „Da li sad jedete samo krem rolnice?” Da. Tako su ukusne.
I više ništa nije bitno. Plaćam limenku Kole i paklu Marlbora („Običan?” – „Da, običan, molim vas.”) i napolju pokušavam da se popnem na bicikl, ali ne uspevam da otključam bravu. Frustrirajuće. I pored blage zamagljenosti pred očima uspevam da je otvorim, ali osetih nečiju šaku na ruci. Ženica mi govori umirujućim glasom da nije strašno, ja ljutito odgovaram da mi ipak smeta, a ona počinje da me gladi po ruci, koju zatim čvrsto steže. Nastavlja da me miluje po ruci i da mi govori da je u redu. Iznenada progovaram.
„Treba li vam pomoć?” Pita me kako mogu da joj pomognem. Pa. Dobro onda. Osim krem rolnica kupila je i konzervu hrane za mačke. „S namirnicama.”, odgovaram smelo i odlučno. Krećemo. Nudim se da joj ponesem šetalicu. „Ali kako ću onda da hodam dušo?” Nudim se da je nosim. Onda nastupa trenutak šoka kada od smeha dobija napad kašlja koji je verovatno čulo čitavo naselje Statslidenburt.
Oporavlja se i pljuje gust šlajm koji se sjedinjuje s barom na biciklističkoj stazi. „Gospode, taj humor, i moj muž ga je imao.” Imao. Hm. Preskačem tu temu i uzimam ključ koji odgovara njenim ulaznim vratima. „Otvori ih, ja pokušavam već neko vreme, ali mi uvek jako teško ide.” Stojim u čudu u hodniku veličine kvadratnog metra i zurim u stepenice: kao da ih je dizajnirao sam Tim Barton. Jebote; Stairway to heaven. Pravo na vrh!
„Samo napred”, reče ženica, „uvek mi je potrebno malo vremena da uradim ovo.” Verujem joj i krećem nagore.
Otvaram vrata. Hladno je u staračkom stanu u zapadnom Amsterdamu. Stan je prepun svega i svačega. Smeđa zavesa se nadvijala nad vrlo, vrlo ružnom keramičkom figurom anđela; bile su tu i figure u austrijskoj narodnoj nošnji i neka vrsta patuljka. Tamno plavi industrijski tepih prošaran je posipom za mačke. Odeća je razbacana po stanu; između pakovanja krem rolnica, uočio sam kompresivne čarape i bež brushalter. Predlažem da nahranim mačku. Ženica se srušila u stolicu za ljuljanje sa ravnim nogarama, zbog kojih se već odavno ne ljulja. Veoma korisno, jer je proždrljiva ženica dobila toliko veliki stomak od krem rolnica da bi se cela kuća sigurno zaljuljala i potom se srušila, a zatim bi slomila sve kosti. Imala je izrazito okrugli stomak. I izrazito okrugle obraze, pomalo žute. „Ličiš na mog unuka, uvek je bio naporan.” Zatim zatvara oči. Mali bojler u kuhinji pišti, sat kuca, automobil prolazi, dve devojke razgovaraju na biciklima. Koliko je svet jasan bez dvostrukog stakla. Njen dah ispunjava stan. Prostorom vlada mir. Pridiže se, kao da želi da ispriča vic koji joj je iznenada pao na pamet, a koji je previše dobar da bi ga zadržala za sebe, pogledala me je i poslednji put se nasmeši. „Uvek uoči praznika.” „U redu je.”
Disanje se zaustavilo. Srce mi šumi. Zvuci spolja su glasniji, u stanu se sve stišalo. Vreme je za akciju. Silazim dole i vidim da se zove gospođa Hart. Zovem hitnu i kažem da je gospođa Hart preminula, a da ja moram na posao te nemam vremena da se bavim time. Ne može, moram da ostanem zbog istrage. Dajem im adresu stana. Obećavam da ću biti dostupan za jednu formalnu istragu i dajem im svoju adresu i broj telefona, kao i poslovni broj. Obećavam da ću da ostavim vrata odškrinuta kad odem. „Može da potraje neko vreme.” Izvanredno.
Nije mi jasno zašto, ali ipak sam želeo da još jednom pogledam ženu. Sedam prekoputa nje, u pohabanu česterfild fotelju. Iznenada mi u krilo skače mršavo mače. Ne vrti se, već zuri u svoju gazdaricu. Osvrće se. Pronašao sam njen mačji pasoš u kuhinjskoj fioci. Zove se Merel, ima samo 5 godina i primila je sve vakcine. Merel, čudno ime za jednu mačku. Mačka. Ako dovedem ovakvu mačku u svoju kuću, želim pravu pravcatu, onu koju ću naučiti nešto o grčkoj mitologiji i koja će sa mnom da gleda Tour de France. Neću neku koja će se za godinu dana pokvariti. Merel je takva životinja, dala mi je to do znanja svojim očima. Poneo sam je sa sobom, u kutiji za selidbu, u koju je pažljivo ušla, nekoliko puta se okrenula, pogledala na gore i legla. Već je bilo dobro.