Filozofova staza, Kjoto

Rjoko na japanskom znači „dobro dete”. Nije da je u ženi koja je svakog jutra sedela nasuprot mene bilo ičega detinjeg, osim smeha, možda. Kikotala se poput devojčice, što mi je pre išlo na živce nego što me je smirivalo. Stalno sam se pitao šta to Rjoko želi od mene, osim pažnje (ili čak ni to?). Činjenica da sam stranac nije značila skoro ništa; Od stranaca u Kjotu mogli ste da oformite najamničku vojsku. Mora da je nešto drugo bilo u pitanju, nešto izvan mene, a da je opet imalo veze sa mnom.

Odseo sam u hotelu sa sedamnaest soba, južno od Carskih vrtova. S velikog bočnog prozora mogao sam da vidim čaplje u gigantskim gnezdima u prastarom orahovom drveću. Prema japanskim standardima, soba je bila nesrazmerna. U mračnom delu sobe nalazio se krevet iste veličine kao bračni krevet na kojem su se u Amsterdamu fotografisali Džon Lenon i Joko Ono, „Vodite ljubav, a ne rat”. Kod prednjeg prozora stajao je snežno beli kauč od skaja, a kod bočnog prozora nalazio se sto koji me je gotovo preklinjao da sednem i pišem. Ponekad sam to i radio, ali češće sam zurio u hram prekoputa, jedan od dve hiljade hramova u ovom gradu, budistički, koji je bio skriven poput dragulja među modernim kancelarijama, stanovima i prodavnicama, uprkos kapiji s masivnim crvenim drvenim stubovima i blagajnom na ulazu. Retko sam viđao nekoga da ulazi tamo; međutim, pred oltarom su uvek bila dva ili tri automobila. Bio je to pre jeftini parking nego mesto za molitvu, i to mi se svidelo. U ovom gradu je već bilo dovoljno svetinja.

Svakog jutra sam prolazio kroz park carske palate. Bilo je to gotovo poput rituala, kapije parka opasanog zidovima otvarale su se u deset sati i tad je u parku još uvek bilo prijatno i tiho. Činilo se da je park bio najlepši od kraja februara do početka aprila, a ja sam bio tamo krajem marta. Drveće trešnje i šljive bilo je u cvatu, grozdovi bele i ružičaste boje visili su na granama, čak su im se i lokalni stanovnici Kjota divili kao da ih nikad pre nije iznenadila raskoš buđenja proleća. Očigledno se nikad ne naviknete na taj cvat u izobilju, oblačite svoju najbolju odeću i izlazite napolje da pozdravite dolazak proleća. Fotografisao sam dve starije žene u kimonu, kretale su se hitrim najsitnijim zamislivim korakom stazom posutom kamenjem i na časak prefinjeno zanjihale kukovima poput koketa.

Morao sam satima da čekam dozvolu da uđem u vrt palate Sento Gošo. Predavanje pasoša, popunjavanje obrazaca, potpisivanje izjave, plaćanje ulaza. Sento Gošo je bila palata careva koji su abdicirali, ali je oštećena u požaru i nikad nije obnovljena. Ostao je samo vrt, koji je 1630. godine sagradio car Go-Mizuno. Napokon sam ušao unutra u dva sata popodne sa oko 40 posetilaca, vodič je kod svakog mosta davao objašnjenja, ali je to radio isključivo na japanskom, zbog čega sam pažnju isključivo još usmeravao ka stražarima koji su pratili posetioce i one odlutale opominjali da se vrate u grupu. Nemoguće je uživati u savršeno obrezanom drvetu duže od propisanih minut i po, ili belom šljunku duž obale jezerceta koji su jednom, umotan u svilu, poslali s plaže u podnožju planine Fudži do ovog vrta. Ako biste se pak zadržali na tom mestu, čuvari parka bi vas pogurali u pravom smeru poput pasa čuvara. Čini se da to nikome nije smetalo, čak su se i mladi voljno podvrgavali ovoj vojnoj disciplini. Osobama mlađim od osamnaest godina nije bio dozvoljen ulaz u ovaj vrt, čak i ako su se na kapiji prijavili s roditeljima ili drugom odraslom osobom. Očigledno je da su japanske vlasti smatrale omladinu previše bučnom i drčnom sa svojom sklonošću da stalno idu van staza. 

Iz šetnje sam se vratio u hotel, seo za sto i ugledao sunce kako zalazi iza čapljinog gnezda. Mogao bih satima tu da sanjarim. Uvek sam izbegavao odlazak u Japan, ovaj put je to bilo neizbežno zbog istorijskih istraživanja. Na svoje iznenađenje, osećao sam se prihvaćenim u zemlji. Morao sam da se naviknem na ponašanje Japanaca i ponekad sam sažaljivo odmahivao glavom zbog jadnih ljudi koji nikada nisu mogli da skinu ozbiljan izraz s lica. Jer čak i kada su se osmehivali ili smejali, bilo je to iz nekog osećaja dužnosti. Međutim, naišao sam na više srdačnosti nego što sam očekivao. I na službenu vrstu predusretljivosti: pokazaće vam put, hodaće zajedno s vama, ali izbegavaće bilo kakav kontakt očima i nikad vam neće reći ništa o sebi. Bar dok nisam upoznao Rjoko, kao da je ona bila negacija svih mojih uverenja i preduverenja.

Večerao sam u gostionicama u kojima sedite s najviše šest ljudi za šankom, ni metar od kuvara. Ili u hotelskom restoranu, gde je na meniju bilo jedno od mojih omiljenih jela – tempura od povrća. Za doručak sam radije išao u Francusku pekaru. Sedeo bih tamo okružen Japancima umesto američkim turistima koji zanovetaju zbog brzine kojom se kuvana jaja pojavljuju na stolu. Japanci očito obožavaju kroasane, bagete i jaku kafu, uvek sam morao da sačekam pre nego što bih dobio sto. Francuska pekara nalazila se u istoj ulici u kojoj je bio i moj hotel, u modernoj trgovačkoj ulici; stigao bih do pekare za pet minuta, ali bih tek nakon petnaest minuta mogao da sednem za sto i naručim kafu. U Francuskoj pekari niko nije pio čaj, to je vid japanskog snobizma.

Jednog jutra, kada je u pekari bila velika gužva, jedna žena me je upitala da li može da sedne za moj sto. Nisam se usudio da je dobro odmerim, bio sam previše iznenađen time što je uopšte želela da sedne tako blizu mene – gotovo naviknut na distancu koju Japanci drže. Da li je bila mlada ili stara, niska, visoka, krupna, nisam mogao odmah da razaznam; kao da sam slabovidi starac koji nije mogao da se skoncentriše ni na jedan jedini detalj. Ipak, gestom sam je pozvao da sedne, a ona je odgovorila blagim naklonom. Taj lep naklon bio je prvo što sam primetio kod nje.

Nisam odmah pomislio na flert, još manje na neočekivan, iznenadni susret. Postavila mi je pitanje, zatim još jedno, a nekoliko trenutaka kasnije zadubili smo se u razgovor. Rjoko je sve zanimalo (jedna od prvih stvari koje je spomenula bilo je njeno ime, uz objašnjenje njegovog značenja) – odakle dolazim, čime se bavim, zašto sam došao u Japan, šta mislim o Japancima – i svi moji odgovori, čak i oni najozbiljniji, izmamili bi joj osmeh. Zbog njenog izgovora, nisam uvek razumeo njena pitanja, iako nikada nije morala da traži reči. Pretpostavljao sam da je jezik naučila iz udžbenika i da nije imala dovoljno prilika da razgovara na engleskom. Sledećeg jutra, rekla je, na moje iznenađenje, da bolje čita nemački nego što govori engleski. Naravno, kao u pravoj romansi, usledio je i drugi dan. I još jedan.

Mučila se s mojim imenom. Sledećeg jutra me je pozdravila rečima: „Hi Mister Broken”, što joj je bilo vrlo smešno. Moje ime joj je zadavalo probleme, sve dok joj nisam rekao da potiče od Johanes. Tada se njeno „Johannn” iznenada prolomilo kroz Francusku pekaru, čiji je pravi naziv bio Le Bac à Sable”, „igralište u pesku”, ali je Japancima to očigledno bilo teško da izgovore.

Mislim da je bilo treće jutro kada me je Rjoko pitala da li želim da prošetam s njom. Na tačno određenom mestu, da prošetamo Filozofovom stazom. Zvučalo mi je primamljivo – Filozofova staza – ali kada sam potvrdno klimnuo glavom, ponovo se toliko glasno nasmejala da sam pomislio da se šali. Taj smeh je počeo da me nervira, mislio sam da ne priliči ženi u pedesetim godinama. Do sada sam je malo bolje osmotrio. Definitivno nije bila mlada, mada možda sam malo omanuo s pedeset”; teško mi je da procenim starost Japanaca, ili uopšteno, Azijata.

Bio je lep, sunčan dan. Ukrcali smo se u autobus i stigli do užurbanog radničkog naselja, i posle kraćeg gurkanja našli smo se na mostu preko kanala, blizu hrama Ginkaku-dži. Duž tog kanala zaista se nalazila staza kojom je, po narodnom verovanju, svakog dana šetao poznati japanski filozof Kitaro Nišida, koji je živeo od 1870. do 1945. godine. Rjoko je navela ove godine, nakon što je na kratko bacila pogled na svoj iPhone. Iako u poodmaklim godinama, Nišida je, pomislio sam, preživeo ceo Drugi svetski rat. Da li je i tada svakog dana šetao tom stazom? Pored hrama Eikando do hrama Nanzen-dži? Meditirajući, kao da je sve bilo u najboljem redu? Ili je svaki svoj korak proveo u strahu? Koliko je samo gradova sravljeno sa zemljom neprekidnim bombardovanjem? Nije mogao da zna da je američko vojno rukovodstvo namerno poštedelo Kjoto zbog njegovog kulturno-istorijskog značaja.

Iznad uskog kanala i staze, prepliću se grane okolnog drveća trešnje. Prolazili smo ispod belo-ružičaste živice. „Special?”, upitala je Rjoko, i naravno, morao sam da se složim, zaista je bilo posebno. Iako je takođe bilo pomalo izveštačeno – devojke u tradicionalnoj nošnji, koje su na smenu pravile selfije, malo niže su bile iznajmile svoj kimono samo na pola dana. „Nije ni čudo”, rekla je Rjoko, „kimono od prave svile košta devet stotina hiljada jena (sedam hiljada evra), ako ga nemate u porodici, nepriuštiv je. U Osaki troše novac na hranu, nastavlja ona, a u Kjotu daju poslednju paru na odeću. To ovde ide predaleko, pogledaj samo ove devojke, provele su pola dana našminkane. Ovde postoje radnje u kojima se devojke šminkaju”. Ona se, na primer, oblačila svedenije, ali sa mnogo stila.

Cveće je bilo toliko raskošno da sam se čak zapitao da li je veštačko. Ružičasta je bila suviše ružičasta, belo suviše belo. I žuta je bila previše žuta, jer je forsitija takođe bila u cvatu. Kako sam odmakao moj cinizam je nestao; ovde si, u sred grada, zaista sjedinjen s prirodom.

 Kitaro Nišida, reče Rjoko, naučio je od majstora iz Kjota kako da praktikuje meditaciju. Odrastao je tokom perioda Meiđi (1868-1912), kada se Japan, posle viševekovne izolacije, polako otvarao prema svetu, oprezno i još uvek pomalo sumnjičavo. Politika, obrazovanje i kultura su u izvesnoj meri evropeizovani, iako su škole i univerziteti zahtevali bezuslovnu pokornost caru, a samim tim i japanskoj tradiciji. Obrazovni sistem bio je i dalje striktan i rigorozan, ali je omogućio Japanu da se upozna sa idejama prosvetiteljstva. Nišida je čitao Kanta i Hegela, a kasnije i Šopenhauera, kada je primljen na Carski univerzitet u Tokiju kao stipendista.

„Baš kao i ja, reče Rjoko.

U međuvremenu sam svašta mogao da očekujem od nje, ali ne i da je diplomirani filozof. Svakako jesam mislio da je neko ko ide svojim putem.

Pored velikih evropskih filozofa (Rjoko je takođe navela i Bergsona), Nišida je proučavao kineski konfučijanizam, neokonfučijanizam i taoističke klasike. I Rjoko je ga je u tome sledila. Bila je, kako sam razumeo, student jednog od Nišidinih najvernijih učenika, Masao Abea. Jer Nišida je osnovao školu i utro put japanskim studentima filozofije, ne samo kad su u pitanju Kant i Šopenhauer, već i francuski egzistencijalisti, koji su postali neverovatno popularni u Japanu. Nasuprot tome, Nišida je bio uticajan zato što je ulagao napore da poveže zapadnjačku filozofiju i principe zen-budizma. Jedna knjiga koju sam kupio čisto zbog njenog naslova, Zen i umetnost održavanja motocikla, nikada ne bi bila napisana bez Nišidinog postupnog istraživanja, počev od zena do Šopenhauera i Ničea, pa onda opet od Ničea i Šopenhauera do zena.

Nišidin prvi filozofski traktat objavljen je 1905. godine i imao je naslov koji me je zainteresovao: Rasprava o dobru. Rjoko me je odmah upozorila: iako je delo bilo prevedeno na engleski jezik (An Inquiry into the Good), bilo je pakleno teško za čitanje, gotovo nerazumljivo. Međutim, njegov drugi naslov mi se učinio kao zrak sunca u mračnom svetu: Logika mesta ništavila i religijski pogled na svet. Religija je logika mesta ništavila. Divno. Ili ste možda morali da se prošetate Filozofovom stazom ispod živice od trešnjinog cveta jednog sunčanog dana u martu da bi vas očarao takav zen” naslov, koji se inače odnosi i na Šopenhauera i Hajdegera?

Rjoko mi je brzo i lako objasnila: Nišida je verovao u dinamičnu tenziju između suprotnosti, koja se ne razrešava u sintezi. On definiše svoj subjekat kao tenziju između potvrde i poricanja, koje razdvaja kao suprotne polove. Dakle, rečeno je toliko toga, i još na engleskom. Čak i kad je ponovila te rečenice tri puta (verovatno ih je jedanput utuvila sebi u glavu za neki ispit), i dalje nisam mogao ništa da povežem. Suprotni polovi, ili, kako je rekla, suprotne perspektive. S tom poslednjom rečju podsetila me je na slikarstvo, i zbog toga sam uspeo pomalo i da shvatim: ne dozvoljavamo da se suprotnosti stope u celinu, već ih puštamo da se oštro suprotstavljaju jedna drugoj kako bi se iskazala njihova individualnost. Pomalo kao Rjoko – indigo crna blistava kosa srednje dužine, široko lice, visoko čelo, visoka, koščata žena – i ja – krupnih, plavih očiju i velikog nosa („kao Rembrantov, rekla mi je Rjoko kasnije), gotovo ćelav čovek koji je hodao pomalo pogrbljeno. Neko ko se mnogo razlikovao od nje i ko ju je iz nekog razloga podsećao na profesora filozofije koji se zalagao za približavanje Evropi, neposredno nakon što je Japan iznenada okrenuo leđa Zapadu i krenuo tim bezbožničkim putem nacionalizma i fašizma.

Zamolio sam je da se prošetamo stazom još jedanput, do kraja i nazad. Bila je to uska staza, popločana, uz kanal širine ni dva metra, koji je usmeravao planinsku vodu. Iznad kanala i staze nadvijali su se jedni drugima u susret vrhovi stotina kvrgavih stabala trešnje. Nije bilo prometa kilometrima unaokolo. Šetajući spokojno ispod cvetne živice čuo sam muziku koja je dolazila iz kuće na rubu kanala. Bila je to samo melodija za flautu – jedan od najdražih instrumenata u Japanu. Ili je to bila Sonata za solo flautu od Torua Takemicua? Priznao sam Rjoko da sam zapravo počeo da osećam nešto spiritualno. I gnušao sam se samog sebe – ipak je bilo više nego očekivano da se ovde na ovoj stazi pojave uzvišene misli. Zašto se nisam naslađivao Rjokinim veoma posebnim načinom kretanja kada je hodala ispred mene u najužim delovima staze? Zašto nisam obratio pažnju na kratku, usku suknju koju je nosila? Na izvanredan oblik njene zadnjice – ni ravan, ni okrugao. Ili na njene čarape koje su istovremeno bile i crne i prozirne? Zašto sam – kako bi zvučalo nešto manje banalno – gledao kroz suvenirnice kao da uopšte ne postoje, dok su se očigledno nalazile tamo na paralelnom putu i u njima su se prodavale majice i šalovi? Zašto sam sa svakim korakom čuo Nišidin aforizam koji mi je Rjoko bila šapnula na uvo na početku staze: „Kada bi mi srce bilo čisto i jednostavno kao u deteta, mislim da verovatno ne bi mogla da postoji veća sreća od toga”.

Rjoko mi je ispričala, blago se osmehujući ovog puta, da su desničari i intelektualci Nišidu Kitara proglasili jeretikom tokom Drugog svetskog rata jer su njegove ideje bile previše apstraktne i internacionalne. Posle rata su ga kritikovali levičarski studenti jer je njegova vizija bila veoma nacionalistički nastrojena i čak je naginjala ka japanskom fašizmu po kome je interes otadžbine opravdavao sve, od nasilja i ugnjetavanja do ekstremnog militarizma, ratobornosti i aneksije. Ali stekao je dosta pristalica, ne samo među filozofima, već i među posleratnim piscima i pesnicima.

Filozofova staza vodila je ka hramu Ginkaku-dži, prolazila je kroz zen baštu i dovela nas do Srebrnog paviljona, elegantnog i idiličnog mesta izgrađenog 1482. godine. Izgrabuljane šljunkovite staze koje krivudaju kroz brda. Savršenstvo i harmonija, ovde nijedna grana ne ide neukroćeno svojim putem. Dvospratni paviljon, s prozorima u obliku zvona i feniksom na krovu. Građevina potpuno sama sanjari na jezercetu. Još je fascinantnija bila bašta s prostranim pejzažom od belog silikonskog peska koji prikazuje planinu Fudži i plažu ispred nje. Zarubljena peščana kupa – Fudži – napravljena je da odbija mesečevu svetlost.

Dok sam stajao u čudu – ovo sam smatrao vrhuncem pejzažne arhitekture, vrt kao apstraktna forma i živa ideja – Rjoko mi je nešto priznala. Tek tako, sama od sebe, a da je ništa nisam pitao. Radi za jednu radio stanicu. Rekla mi je tu, na tom mestu, ispred peščane kupe koja je čekala da izađe mesec, ponovila je smejući se, kao da lupa gluposti.

Radila je za jednu regionalnu radio stanicu, imala je sopstveni program od tri do pet popodne; pričala je sa slušaocima i izlagala je njihova pitanja i probleme stručnjacima. Često se radilo o svakodnevnim problemima, ali radila je sa uživanjem, i bilo je, reče, božanski u poređenju s radom u srednjoj školi.

Bilo mi je nešto jasnije zašto je bila tako radoznala i zašto je tako lako uspostavljala kontakte. Sada mi je bila pre zabavna nego smešna, nesvakidašnje moderna, iskrena žena u konzervativnoj, zatvorenoj zemlji. „Odvedi me na neko mesto koje tebi najviše odgovara”, rekao sam, „i”, kako bi zvučalo manje lično, „Nišidinoj filozofiji”. Malo je razmislila i rekla: „Sutra. Sutra ujutru, posle doručka”.

Pomislio sam da će mi predložiti da idemo u Kinkaku-dži, Zlatni paviljon. Ne zbog toga što se paviljon prekriven zlatnom folijom veličanstveno presijava u jezeru i što zbog toga pripada najpoznatijim i najviše fotografisanim građevinama u Kjotu (bio sam tamo jednog ranog popodneva i nije mi čak smetala ni masa posetilaca zbog igre svetlosti usled odsjaja Zlatnog paviljona u jezeru, nešto čemu sam satima mogao da se divim), već zbog istorije koja spaja najsjajnije i najnasilnije u Japanu. Paviljon je 1394. godine izgradio treći šogun, Ašikaga Jošimicu. Takođe je osmislio vrt koji nije ništa manje veličanstven u odnosu na vrt Srebrnog paviljona i koji se neprimetno stapa sa okolnim brdima i planinama. Prema želji šoguna, vila je posle njegove smrti postala budistički hram, a 1950. godine ju je spalio jedan monah. Dvadesetdvogodišnji Hajaši Joken bio je toliko opsednut lepotom paviljona da je bio prinuđen da ga uništi. Njegov plan da zatim uskoči u plameno more i umre nije uspeo. Savladao ga je strah te je pobegao. Ipak, još jednom je pokušao da počini samoubistvo pre nego što su ga uhapsili. Joken je osuđen na sedam godina zatvora, a ubrzo je oslobođen jer su ga proglasili neuračunljivim. Međutim, morao je da se podvrgne psihijatrijskom lečenju. Patio je od govorne mane i, kako reče tokom procesa, mrzeo je „lošeg, ružnog, mucajućeg sebe”. Na kraju je ipak morao da bude zatvoren u psihijatrijsku instituciju i ispostavilo se da pati od šizofrenije i paranoje.

Rjoko je verovatno smatrala istoriju previše poznatom. Jukio Mišima je na tome zasnovao jedan od svojih najoštroumnijih romana, Kinkaku-dži „Zlatni paviljon”, knjigu objavljenu 1956, godinu dana nakon obnove hrama. Iste godine preminuo je učenik piroman – monah, u psihijatrijskoj ustanovi.

Odvela me je u hram Nina-dži. Budistički hram ogranka Šingon koji je nastao u Hejan periodu (794-1185) i usmerio japanski budizam u izraženiji ezoterijski smer od izvornog kineskog budizma. Tokom Hejan perioda i pod uticajem šingonskog budizma, procvetale su umetnost kaligrafije, poezije i vizuelne umetnosti.

Tri stotine stabala trešnje koja okružuju kompleks bila su u cvatu. Pagoda je sa svojih pet spratova bila jedna od najlepših koje sam video u Japanu. Ali to nije ono što je bilo posebno. Rjoko je odabrala ovaj hram jer ste tamo mogli da uđete u brojne prostorije u sporednim zgradama i da sedite u miru na prostirci od kokosa, uz šoljicu čaja ili bez nje. Možete da prekrstite noge i da više ništa ne radite osim da dišete i budete u miru. Dakle, možete da meditirate, posmatrajući vrtove i krovove hramova. To me je neopisivo smirivalo, a Rjoko se uozbiljila. „Priroda je hram”, šapnula je u jednom trenutku, „a hramovi te vraćaju prirodi”.

S rukama na kolenima i povijenih leđa (nikad nisam mogao da sedim uspravno, na očaj onih koji su me odgojili), rekao sam bez ikakvog povoda; „Nisam se usudio da kažem braći! Da sam došao ovde! U ovu zemlju! Smislio sam samo nešto neodređeno. Malo na put… radi istraživanja. Proučavanja. Istorijskog proučavanja”.

„I?”, upitala je, ravnodušno, „da li je Japan vredeo te laži?”

„Najružnija zemlja koju sam video. Previše ljudi, previše zgrada između mora i planina, previše betona, previše asfalta. I najlepša”.

Prvo je odmahnula, a onda klimnula glavom. „Tačno ono na šta je Nišida mislio. Te stvari nisu kontradiktorne. One stoje rame uz rame”.

Skinula je naočare za sunce uz uzdah. Pogledala me. Mislim da je to bio prvi put da me je pogledala pravo u oči.

„Ti si divna osoba. Možda najdivniji čovek koga sam upoznala”.

„Fasada. Spolja nežan. Iznutra nepredvidiv poput ranjene životinje”.

„U svakom slučaju lepo je razgovarati s tobom. Povređene životinje su zle i opasne”.

„Idem s tobom u studio”.

„Gde?” Zvučala je zaista iznenađeno.

„Na tvoj posao. Studio. Mesto na kome obavljaš intervjue”.

Ona to nije želela. Zbog toga sam se zapitao da li je zaista radila na radiju i imala svoj program.

Sledećeg jutra, za doručkom (neobično je što smo se viđali sveži i radosni svakog jutra tokom doručka poput nekog bračnog para, a da nikada nismo bili tako blizu da makar osetimo mirise naše kože), rekao sam joj da sam ja ovog puta odabrao mesto na koje želim da idem s njom.

Fušimi Inari-taiša. Šintoistički hram u okrugu Fušimi-ku. Jedno od najstarijih šintoističkih svetilišta u Kjotu. Nije joj se sviđala ta ideja. Ali hteo sam da prošetam s njom kroz galerije prekrivene hiljadama grimiznih totija (kapija), koje vode na brdo i na čijem je vrhu, što je neobično za šintoističko svetilište, izložen najsvetiji predmet koji je svima jasno vidljiv: ogledalo.

„Dobro”, rekla je na kraju, „u redu. Ako želiš”.

Zvučalo je gotovo pokorno, kao da je predosetila da će nešto tamo zanavek poći po zlu, nešto čemu svakako nije želela da se protivi. U saglasnosti s Nišidom: morate dopustiti da suprotnosti stoje jedna naspram druge.

Bilo je nečeg psihodeličnog u tom dugačkom crvenom hodniku u kom se mogao čuti samo vetar. I gde se sve crvenelo pred vašim očima, narandžasto-crveno, kiselo-crveno i na kraju krvavo-crveno.

„Moj otac je bio u japanskom logoru.”

Izgovorio sam pre nego što sam toga bio svestan, kao podrig. „Komandant je imao pik na njega. Zlostavljali su ga. Ne svakog dana, skoro svake nedelje. Ti ožiljci su mu ostali na leđima do kraja života”.

Rekao sam drhtavim glasom. Pomalo kao monah na suđenju, monah koji je zapalio Zlatni paviljon. Iza toga nije bilo nikakve strategije, nisam hteo da razgovaram s Rjoko o tome, niti s bilo kim u Japanu.

„Moja majka i moja dva brata su bili u drugom japanskom logoru”.

Da li sam rekao „japanski logor”? Ili prikladno „japanski koncentracioni logor”?

„Od februara 1942. do kraja avgusta 1945. Pušteni su nakon što je nuklearna bomba pala na Hirošimu”.

„Znam”.

Zvučalo je kao nešto uobičajeno. Kao da mi se to vidi na licu, kao da u to nije ni na trenutak sumnjala. Krenula je da korača mirno, na velikom odstojanju od mene. Između nas je sigurno bio metar razdaljine. Više nije bilo moguće – crveni hodnik nije bio tako širok.

„Ništa ne ostaje tajna ovih dana. Izguglano. To je u svim rezultatima pretrage o tebi. Rođen posle rata. Od roditelja koji su tokom rata bili zarobljeni u logoru na Sulavesiju u Indoneziji”.

„A tada nisi pomislila: ne bi trebalo da provodim više vremena s tim muškarcem?”

„Ako to nije razlog da me izbegavaš, onda isto važi i za mene”.

U međuvremenu smo napustili hodnik, spuštali se stazom. Više se nije smejala, gledala je pravo ispred sebe.

„Neću da te pitam šta je tvoj otac radio u ratu”.

„Moj otac je iz 1940”.

„Tvoj deda…”

„Takve stvari se ne pitaju u japanskoj porodici. Ako deda želi nešto da kaže o tome, reći će, ali to se ne pita. Starijoj osobi se nikada ne prebacuje odgovornost za ono što je uradio, ono šta nije uradio ili što je pogrešno uradio u svom životu. Preci su sveti, bake isto koliko i dede. Načula sam nekad nešto o Koreji. I o Burmi. Ništa drugo”.

Vratili smo se autobusom do centra grada. Bila mi je toliko blizu da sam konačno osetio njen miris. Miris… čega, zapravo?

„Osećam se zarobljeno u Japanu”. Govorila je tiho, kao da niko ne bi trebalo da čuje. „Teško mi je da objasnim, moram s vremena na vreme da budem u društvu stranca. U društvu Nemaca, Danaca, Francuza, Engleza, radije ne Amerikanca. Razgovor s tobom me smiruje. Ili s nekim drugim čovekom tamnoplavih očiju, koji se i dalje redovno vraća u Kjoto i s kojim se skoro svaki dan dopisujem. Ne usuđujem se da živim u inostranstvu, razne stvari me ovde vezuju. Ali Japan doživljavam kao veliki zatvor. U Japanu moraš japanski da se ponašaš – ne mogu to da podnesem. Da li uvek želiš da budeš Holanđanin? Da ti se sviđaju samo holandske knjige, filmovi, TV serije, odeća, nameštaj? Kao žena, ovde ne smem da imam mišljenje. Barem ne mišljenje koje se razlikuje od onoga što prosečna Japanka misli i iskazuje. Žene u Japanu imaju podanički mentalitet. Bila sam udata. Razvela sam se jer me je muž smatrao tvrdoglavom. U ovoj zemlji je veoma strašno ako odstupaš od prosečnog mišljenja. Nazivao me je kurvom jer sam i tada volela da razgovaram sa strancima. Nikada nisam spavala sa strancem, nije da nisam želela, ali se nikada nisam usudila. Bojala sam se da će biti razočaravajuće. Bila sam sigurna da su stranci koje sam upoznala posebno strastveni u ljubavi, ali na nežan način. Nisam želela da proverim da li sam bila u pravu. Ovde je ljubav propusnica za fizičko nasilje. Žudnja je samo žudnja da nekoga povrediš. Nesumnjivo je da isuviše uopšteno posmatram stvari, ali nikada nisam doživela suprotno. Ipak – i to je jedna od mojih kontradikcija – više volim da gledam Japance nego zapadnjake. Način na koji Japanci hodaju – muškarac, žena, mladi, stari, nije bitno. Način na koji se Japanac kreće, klanja, ponaša – Japanci sve to elegantnije rade od Evropljana. Barem spolja. Volim japansku odeću, obuci suknju ili farmerke i meni je manje privlačno. Ništa nije finije od japanskog pisma, a ja jedva i da dodirujem četkicu, kuckam na svom tabletu. Nalazim se u dva sveta i ne znam tačno kojem želim da pripadam. Možda nijednom”.

Lagano sam se nagnuo prema njoj i sada sam jasno osećao njen miris. Pomalo gorko, poput karanfilića, ali ipak, kad sam dublje pomirisao, kao da sam osetio nešto slatkasto.

Rjoko se sledećeg jutra nije pojavila u Francuskoj pekari, a ni narednog dana. Napustio sam Kjoto, a da se nisam oprostio od nje. Nije mi dala svoju imejl adresu, nisam znao njeno prezime. Nestala je kako se i pojavila: iznenada. Pretpostavljam da je bila previše iskrena prema meni – lakše je živeti s potpunim ili polovičnim lažima. Ili sa izmišljotinama koje pašu kao salivene. Nije mi nedostajala – i to je bilo teško objasniti. Kao i Japan, privlačila me je na komplikovan način, ali sam se pretvarao da mi smeta kako joj se ne bih u potpunosti predao. Pa dobro, i jesam možda naučio od nje da moraš sve da prihvatiš. Voda koja teče nikada se ne vraća na izvor, cvet koji padne nikada više neće visiti s grane.

CZ | NL