Merel

Još poprilično mamuran od uobičajenog noćnog izlaska razvučenog između moje tri omiljene birtije, odlučio sam kupiti limenku Coca-Cole, idealnog napitka za mamurluk, ako izuzmemo ledeno hladni sok od paradajza s votkom, jer sam na putu prema poslu. Zaključavam bicikl i ulazim u jeftini supermarket. Jedan od onih Spar-dućana s velikim frižiderom; gdje blagajnice ujedno slažu police te manjkom novca za pozadinsku muziku. Idealno. Hop, grabim limenku Coca-Cole i pičim dalje. Ležerno dolazim do blagajne dok mi sitniš zvecka u džepu od jakne (kako i treba), kad mi put prepriječi jedna stara i malena, ali obla, pogrbljena ženica, jako blizu smrti učinilo mi se. Drhtavim rukama polako i nesigurno stavlja namirnice na traku koja se odmah počela kretati. Njezine slabašne kretnje proturječe samopouzdanju u izboru proizvoda. Uredno razvrstano: osam krem rolica; četiri paketa po dvije.

„Tako znači“, kažem, „pa to je dosta rolica, gospođo.“ „Da, moj suprug leži u bolnici i kažu da više ni neće izaći.“ Šutim, ali trebao bih nešto reći. „I znači, vi ćete pojesti sve te krem rolice?“ Starica samopouzdano i odlučno kimne glavom. Čini se da se nečeg sjetila.

Pogledavala me ispod drhtavih kapaka na neki neobičan, ozaren način. „Znate li da me sada namirnice koštaju više nego dok je on još bio tu?“ Kimnuo sam. Tipično. Osam komada. Obitelj u posjeti? Ma nije valjda da… Moram znati.

„Jedete li vi sad isključivo krem rolice?“ Da. Jako su ukusne.

Ma ionako nije važno. Plaćam limenku Cole i kutiju Marlbora (‘Obični?’ – ‘Da, obični, molim.’) i pokušavam sjesti na bicikl, ali nikako da otključam bravu. Iritantno. Lagano mi se smračilo pred očima, ali ipak nekako uspijevam otključati bravu kad osjetim dodir na ruci. Ženica mi umirujućim glasom govori da nije strašno, ja ljutito odvraćam da mi ipak ide na živce, a ona mi počne milovati ruku, koju je sada čvrsto stisnula. Nastavlja mi milovati ruku i govori da je sve u redu. Odjednom progovorim.

 NL | SR